Поменута реч је у наш језик могла да дође из немачког (korridor), француског (corridor) или италијанског (corridore), а означава пролаз који мора бити проходан, или пролаз који служи као улица (ако је у питању урбанистички израз), или пролаз кроз зграду (уколико је у питању архитектонски израз). У стану, коридор би био ходник, у фабрици, простор за комуникацију или евентуалну евакуацију. У међународном праву, коридор је узан део националне територије који спаја две целине једне државе. У авијацији то је израз који означава утврђену путању којом лете авиони.
У овом нашем случају, израз коридор, или прецизније речено Коридор 10, готово је постао синоним за аутопут који се гради од Ниша до јужне српске границе (према Македонији) и од Ниша до Димитровграда, односно, границе са Бугарском.А пошто је, у земљи Србији, некако, постало правило да владајуће политичке гарнитуре својатају све што процене да им може донети поене код потенцијалних гласача, тога није поштеђен ни Коридор 10. Претпостављам да нисам једини који је, макар и на основу површног праћења медија, дошао до закључка да су неки политичари постали неодвојиви део вести у вези са овом саобраћајницом, стварајући слику да је постојање Коридора 10 њихова искључива заслуга, упркос јавно доступним податцима да он има своју (не тако кратку) предисторију.
А та предисторија, језиком чињеница, говори да Паневропски саобраћајни коридор 10 (како је званични назив Коридора 10, представља везу између Аустрије и Грчке (Салзбург - Солун), а већим делом пролази кроз бивше југословенске републике, трасом некадашњег Ауто-пута "Братство и јединтво" (Јесенице-Љубљана-Ново Место-Загреб-Славонски Брод-Винковци-Београд-Ниш-Скопље-македонска граница са Грчком).
Основ за прикључење Србије овом великом европском пројекту, начињен је 15. марта 2001. године, када је у Солуну потписан Меморандум о развоју Паневропског коридора 10, који повезује централни и југоисточни део Европе. Овај документ, чији је покровитељ Европска унија, осим ресорних министара Аустрије, Словеније, Хрватске, Мађарске, Бугарске и Македоније, потписао је и Зоран Шами, тадашњи министар саобраћаја Савезне републике Југославије. Од тог тренутка, до "осмеха дугог 30,5 километара", на лицу председника Србије, Александра Вучића, када је свечано отварао завршену деоницу Коридора 10 од Пирота до Димитровграда, протекло је тачно 16 година. Али се мало тога променило у односу политичара на ову саобраћајницу и обећања у вези са њеним завршетком. Тако је председник рекао да ће комплетан Коридор 10 бити готов у мају наредне године, док је ресорна министарка и потпредседница Владе, Зорана Михајловић "прогнозирала" да ће то бити у фебруару (исте године). Тако је настављена уобичајена пракса на овим просторима да, по систему нагађања, планирамо завршетак капиталних инвестиција, које се, углавном, реализују из (ни мало јефтиних) страних кредита. Пре тога, крајем јула ове године (ако је веровати медијима), председник Вучић је најавио да ће Коридор 10 (источни и јужни крак) бити окончани "до наредне сезоне", а крајем марта, ове године, министарка Михајловић је тврдила да ће ова саобраћајница бити готова до краја године. Само неколико месеци касније, министарка Михајловић је "мислила" да Коридор неће бити готов ове године, док на званичном сајту Владе Србије, још увек стоји текст у коме министарка твди да ће комплетан Коридор 10 бити готов до краја 2016. године. Ако би тако наставили, лако би могли да стигнемо и до изјаве Милутина Мркоњића (из августа 2011. године), тадашњег министра за инфраструктуру, који је тврдио да ће Коридор 10 бити готов до јула 2013. године, али и до многих сличних изјава које би нас вратиле све до поменутог потписа, сада покојног Шамија...
Иначе, у Европи, осим Коридора 10, постоји још девет саобраћајних коридора који повезују земље централне Европе са земљама источне и југоисточне Европе, у оквиру европског пројекта Паневропских саобраћајних коридора који је започет конференцијом у Прагу, 1991. године, у време када су тадашње политичке гарнитуре (од којих су многе још увек на власти) увелико припремале рат на простору бивше Југославије. На другој Паневропској конференцији о саобраћају, одржаној марта 1994. године на Криту дефинисано је, укупно, девет коридора, као главних саобраћајница између чланица ондашње Европске уније и земаља у окружењу. Закључци са ове конференције прецизирани су и допуњени на трећој конференцији, одржаној 1997. године у Хелсинкију, када је већ постојећој мрежи Паневропских коридора додат и десети - Паневропски коридор 10.
Занимљиво је да је, од укупно десет коридора, девет железничких и друмских, док је један водени. Наиме, Коридор 7 је "Дунавски коридор", пловни пут дуг 2415 километара (од 2850 километара, колика је укупна дужина Дунава). Више од једне четвртине укупног пловног пута Дунава, или 588 километара, представља део тока кроз Србију. Ако се има у виду да је речни транспорт јефтинији од осталих (а нека истраживања говоре да се за исту количину терета, у речном транспорту потроши, чак, четири пута мање горива него у друмском), онда се са правом поставља питање да ли је, што се тиче Србије, река Дунав искоришћена у пуном капацитету као најповољнији транспортни коридор. Односно, ако овај водени транспортни пут није искоришћен, да ли је вероватно да ће то бити (претпостављам, папрено скуп) канал Морава - Вардар и даље до грчке луке Солун, који, још увек, заговара некадашњи "председник свих грађана", који се, ушавши у "треће доба" поново активирао?
Поставља се и питање због чега бивши "председник свих грађана", свој утицај и , очигледан, вишак радног елана не усмери на изналажењу средстава за, много пута, најављено чићење корита Дунава, код села Прахово, на чијем дну, још увек, леже делови некадашње немачке Црноморске ратне флоте, потпљене септембра 1944. године? Поготову што би чишћење ових олупина представљало и подизање нивоа безбедности пловидбе доњим током Дунава.
У сваком случају, треба подсетити и бишег и садашњег председника да, осим Коридора 10, и, за интерну употребу, измишљеног Коридора 11, држава Србија има и Коридор 7, који је веома важан, како у транспортном тако и у туристичком смислу. Те да нема потребе, зарад некаквих "емотивних" веза, копати и раскопавати пола Србије и целу Македонију.
Моја је претпоставка да би Европска унија, да јој је, из било ког разлога, био значајан тај "Томин канал", већ урадила нешто по том питању. Финансирајући израду пројектне документације за вађење бродских олупина из Другог светског рата са дна Дунава, за оне који хоће да виде, Европска унија је јасно показала шта јој је приоритет. Баш као што је то урадила са десет Паневропских коридора, међу којима је и већ помињани Коридор 10, чији један део пролази и кроз Србију и који, већ годинама, служи домаћим политичарима за саморекламирање. Стварајући утисак у јавности да, пре њих, он није ни постојао. Међутим...
Треба имати у виду да је Паневропски саобраћајни коридор 10, који обухвата железнички коридор у дужини од 2528 километара и друмски у дужини од 2300 километара, само делимично "наш".
Наиме, поред главног коридора, на већ помињаном правцу Салзбург - Солун, постоје још четири крака: А-Грац-Марибор-Загреб; Б-Будимпешта-Нови Сад-Београд; Ц-Ниш-Димитровград-Софија-Истамбул и Д- Велес-Прилеп-Битољ-Флорина-Игуменица. Део Коридора 10, кроз Србију, такође је подељен на четири дела: Север, од Хоргоша до Новог Сада; Југ, од Ниша до границе са Македонијом; Исток, од Ниша до границе са Бугарском и обилазница око Београда (као посебан део).
Само неколико података из претходног пасуса јасно говоре о томе да Паневропски коридор 10 чини мрежа савремено урађених саобраћајница југоистока Европе, а када ће њима бити прикључен овај део који се налази на југу Србије, у Србији ван Београда, у великој мери, нажалост, зависи од оних који у овај део Србије залазе само кад им је потребна реклама.
Нема коментара:
Постави коментар