Ф И Л Х А Р М О Н И Ј А

Филхармонија, сложеница настала од грчких израза philos и harmonia, у буквалном преводу има значење "љубав према музици", али, оно што се данас под тим изразом подразумева је "удружење музички образованих лица за неговање музике и за извођење симфонијских и концертних програма".

У држави Србији, у којој огроман број људи не би могао, "из прве" да изговори реч из наслова и увода овог текста (а питање из ког би тек покушаја успели да правилно акцентују исту), или да, макар приближно, објасне шта она значи, стицајем околности, а понајвише заслугом првог човека ове државе, филхармонија је ушетала у наше животе, као да смо са њом рођени.
Уједно, то је још један доказ да има много тема о којима се може писати. Само је питање да ли оваквим темама треба приступити сасвим озбиљно, или им треба дати ноту сатиричности, или чак хумора. Међутим, ако се има у виду да је овде враг давно однео шалу, нисам баш сигуран да би се Бранислав Нушић и Радоје Домановић (да су којим случајем међу нама), определили за комедију или сатиру, или би и они морали да попусте пред суровом реалношћу.
Можда, некоме ко све ово гледа са "пристојне и безбедне" удаљености може и да изгледа сатирично и смешно, али нама, који овај живот живимо сада и овде, тешко да стање можемо описати на тај начин. И без обзира што је оваквих тема толико да се о њима може писати сваког дана, признајем да је прилично напорно, свакодневно, проживљавати и "прежвакавати" суморне слике наше стварности.

Мени су се, пре неколико дана, наметнуле две теме: о изградњи нове зграде Београдске филхармоније и о градњи чувеног јарбола са, како се мало касније испоставило, мноштвом јарболчића. Да будем сасвим искрен, очекивао сам да ће овај народ више да се "потресе" за трошење тридесет (или, чак!) педесет милиона евра, колико би требало да кошта ново велелепно здање и будући дом београдских филхармоничара, него за "тричавих" две стотине милиона (динара!), колико ће коштати 120 метара висок јарбол на Ушћу. То је и био разлог да се, најпре, посветим писању текста "Јарбол", рачунајући да ће тема о Београдској филхармонији бити "дуговечнија". Међутим, како се може закључити, овај народ лакше "прогута" веће износе пара које ова власт немилице троши. Али то, бар за мене, није разлог да ова тема, неправедно, оде у заборав.

Према ономе што су, претходних дана, писали и јављали наши медији испало је да је изградња здања Београдске филхармоније питање од животног значаја и да је народ који живи у држави Србији толико посвећен класичној музици да сам се ја запитао како уопште функционише стотине ружичастих канала са мноштвом "парада" и "парадица", са хиљадама "звезда" и "звездица". У држави у којој се озбиљна музика, на неким телевизијама или радио станицама, јавно, чује само (далеко било!) у данима жалости.
Да је такву слику могуће, из корена, проненити и то за јако кратко време, показао је и недавни (без сумње), велики музички спектакл на отвореном, у Блоку 13, на Новом Београду. Како су известили медији музицирање Београдске филхармоније, којом су дириговали Габријел Фелц (нови шеф-диригент) и прослављени Зубин Мехта, пратло је око 20 хиљада људи. Не доводећи у питање значај и квалитет "Пикника код Филхармоније", што је био званичан назив овог догађаја, на месту где је предвиђена градња поменуте зграде Београдске филхармоније, морам да приметим да ми је била мало чудна ова бројка од двадесетак хиљада присутних. Поготову што су, читавих четрдесетак дана раније, неки медији, под називом "Београдска филхармонија на отвореном за 20.000 људи", најавили да ова музичка институција "25. јуна, под управом новог шефа-диригента Габријела Фелца, поклања публици највећи концерт класичне музике у историји Србије на отвореном". За мој начин "читања" медијских информација овде има и превише случајности, али и добро познатих "историјских" или догађаја "по први пут у историји Србије". Мислим да у томе није било тешко препознати познати "рукопис" садашњег председника државе и дојучерашњег првог човека Владе, Александра Вучића, али и доскорашњег министра културе и информисања Ивана Тасовца, а садашњег директора Београдске филхармоније, који је то био и пре неуспешног министровања.
(И без обзира што то није, макар, директна тема, овде не могу да одолим једној дигресији. Оно по чему ће, између осталог, бити упамћен Иван Тасовац, је чињеница да је, за око три године колико је био министар културе и информисања упорно избегавао да дође и отвори највећу музичку манифестацију коју Србија има, а која се сваког септембра под називом "Мокрањчеви дани", одржава у родном граду Стевана Стојановића Мокрањца - Неготину. Тај став није мењао ни када је био у питању јубиларни Фестивал. А те године се појавио тек другог дана, када је наступ имала његова "матична кућа" - Београдска филхармонија. А и тада је, вероватно, био принуђен, пошто је те године у Неготин, у име једног од донатора "Мокрањчевих дана", дошао и тадашњи представник Европске уније у Србији, Мајкл Девенпорт.) 
Лично, не могу да се отмем утиску да је читав музички хепенинг у некадашњем "Парку пријатељства" замишљен као увертира за још једну мегаломанску инвестицију за главни град, Београд. А тих, медијских, двадесетак хиљада "заљубљеника" у симфонијску музику, послужило је у схврху добро режираног маркетинга као пример да нам је будућа зграда Београдске филхармоније најпречи посао који треба обавити.
Наравно, не желим да доводим у питање оправданост потребе да Београдска филхармонија добије своје здање, али нисам убеђен да је за то одабран прави тренутак. И без обзира што знам да ствари не функционишу тако једноставно, не могу да одолим а да не подсетим да се у овој земљи деца, готово искључиво, лече прикупљањем добровољне помоћи, да су нам здравствене установе (поготову оне "у унутрашњости") још увек у стању распадања и да пацијенти морају у великом броју случајева сами да финансирају своје лечење. Ако томе додамо и податак да нам садашњи председник још увек није испунио обећање дато у време када је био председник Владе, да ће се поправити сваки клозет у здравственим и школским установама, онда је сасвим јасно да за зграду Филхармоније још није било време. Мислим да би се са тиме сложили и сви радници и пензионери којима су примања бесправно десеткована, у име "финансијске стабилизације Србије". Што му некако личи на онај чувени Милошевићев Зајам за препород Србије.
Искрен да будем, ја у свему овоме видим још једну жељу нашег владара, који је, како изгледа, решио да себи уреди животни и радни простор за године будуће владавине. Јер, не треба изгубити из вида да је, након овогодишњих председничких избора најављена могућност да Палата Србија, уместо зграде на Андрићевом венцу, постане радно место председника Вучића. У том случају, председнику би, нова зграда Београдске филхармоније и стодвадесетметарски јарбол са заставом Србије били први комшилук. Можда тако и треба тумачити одређену журбу председника Србије у градњи ових објеката. Пошто претпостављам да Зубин Мехта није макар ко, па да председник даје несмотрена обећања. А управо је пред овим светски познатим диригентом, недавно, обећао да ће нова зграда Београдске филхармоније бити изграђена до 2020. године. Додуше, медији су, изгледа, заборавили да је ова одлука донета још 2015. године, приликом претходног сусрета Мехте и Вучића, када је наш садашњи председник био само премијер. И када је јавности саопштио да та грађевина неће коштати више од 50 милиона евра, а тадашњем министру Тасовцу "запретио" да се та цена не сме повећавати током изградње.

Фото: Сава Радовановић - Танјуг

Међутим, очигледно је да, када је у питању изградња будућег здања Београдске филхармоније ствари неће ићи тако глатко. Почетком ове године, када су објављени резултати конкурса за урбанистичко - архитектонски пројекат зграде Београдске филхармоније, појавили су се и написи у неким медијма да је прву награду добио рад који је "ноторни плагијат". А уколико се, по нашем старом обичају, надлежни оглуше о овакву констатацију неких стручњака у области архитектуре, може се десити да, једнога дана, између Палате Србија и Центра "Ушће", никне копија чувене зграде Опере у главном граду Норвешке, Ослу. Наравно, био би то озбиљан скандал имајући у виду да је здање из Осла, још 2008. године овенчано наградом за културу на Светском фестивалу архитектуре у Барселони, као и наградом Европске уније за савремену архитектуру, наредне 2009. године.

Пројекат зграде Београдске филхармоније
(слика горе)
Опера у Ослу (слика доле)

Искуство нас учи да ћe овај проблем бити решен тако што ће се постојећи проблем, једноставно, "гурнути под тепих", јер власт, било да се ради о оној на београдском или републичком нивоу добро зна да народ има пречих проблема од арбитрирања у једном, потенцијалном, архитектонском плагијату. Мада би, управо на примеру Опере у Ослу могли да научимо много тога у вези са начином рада у такозваним демократским друштвима, какво је, без сваке сумње норвешко. И то на основу чињеница. А оне су неумољиве.
Норвешка Влада је, 1999. године, након дуготрајне националне дебате, донела одлуку да у свом главном граду подигне зграду Опере. Пошто је расписан јавни конкурс за архитектонско решење, градња је започета 2003. а завршена 2007. године. Свечано отварање Опере у Ослу, у присуству Краља Харалда и других високих званица, обављено је 12. априла 2008. године.
Чак и без претеране анализе појединих детаља, разлике у приступу решавања истих или сличних проблема у Србији и Норвешкој су очигледне. А да би установили чији приступ је исправнији и делотворнији, мораћемо да сачекамо да здање Београдске филхармоније постане реалност.