Своје активности Унеско реализује кроз пет програмских области - образовање, природне науке, друштвене науке, култура и комуникације и информисање, а оно по чему је најпознатији (широким народним масама) је формирање листе Светске природне и културне баштине.
Пошто је Унеско скраћеница (која се ових дана много употребљава), важно је напоменути да је она у равноправној употреби (било да је реч о латиничној или ћириличној варијанти) као и изворна скраћеница (настала из енглеског језика).
У оба случаја, падежни наставци се пишу малим словом, са цртицом испред: UNESCO-a, или УНЕСКО-а, а уколико се верзална скраћеница вербализује, мења се као и свака друга реч: УНЕСКО, УНЕСКА, УНЕСКУ.
Тренутно, генерални директор Унеска је бугарска политичарка и амбасадорка, Ирина Георгиева Бокова, која је на то место изабрана 15. октобра 2009. године и прва је жена из источне Европе на челу ове организације.
Морам да признам да је почетак овог поста, на неки начин, изнуђен. Јер сам, претходне суботе, на пијаци (а где бих друго?) чуо следећи разговор:
-Како си?
-Добро, а ти?
-Добро, ал' се нервирам због ових наших издајника Црногораца.
-А што?
-Како што? Па поново нас издадоше и гласаше да се Косово прими у оно...како се зваше?
-У Унеско?
-Да, у то!
Е сад, много ствари се може закључити из овог кратког разговора двојице грађана ове државе, који сам (без намере прислушкивања) чуо на зеленој пијаци. А ја ћу образложити само две. Прва је да просечан становник Србије нема појма шта је Унеско, али да су већина међу њима, стручњаци за међународну политику. Ту укључујем и оне који знају да изговоре ову скраћеницу. А друго, да, позамашан број становника ове државе очас посла може да пронађе непријатеље. За ово прво, мислим да не треба посебних доказа. Довољно је да свако, ових дана, мало ослушне око себе. За ово друго, увек се побрину медији. Који, на велику жалост, још увек формирају јавно мњење ове државе. Наравно, погрешно.
Тако, глодур тиражних Вечерњих новости, Ратко Дмитровић (који је и "деведесетих", у време режима Слободана Милошевића био "утицајни коментатор"), јашући поново у истом седлу, у својој колумни под називом "Кажи оно што видиш" пише и следеће:
"Црна Гора, Словенија,
Хрватска, Македонија… признале су „државу Косово“, односно комадање Србије. Пре
три дана подржали су пријем те творевине у Унеско, понели се према Србији
крајње непријатељски. Треба ли да их мрзимо? Не. Да с њима прекинемо дипломатске
односе? Ни то. Треба само да кажемо оно што видимо, оно што јесте: да су Црна
Гора, Словенија, Хрватска и Македонија Србији непријатељске државе. Пријатељске
нису, неутралне нису. Четврто не постоји. Да, имамо тамо и родбину и пријатеље,
али то не мења ствар; то су Србији непријатељске државе."
Али, да би ова медијска
манипулација некадашњег "Милошевићевог коментатора", била јаснија,
мислим да треба подсетити чиме је она била изазвана, односно шта се то догодило
21. октобра, ове 2015. године, у 16. 40 минута у седишту Унеска, у Паризу.
Наиме, тада је Извршни савет Унеска (након прекида који је настао због захтева представника Русије и Кубе, уз асистенцију Индонезије, који су тражили одлагање гласања), већином гласова, подржао пријем Косова у ту организацију.
Мада су неке накнадне анализе наших медија на тему "ко је како гласао" (као да је у питању гласање за "Песму Евровизије"), биле потпуно беспотребне и депласиране, сматрам да и ја, на овом месту (али из других разлога), имам обавезу да презентујем те податке.
Наиме, већинских, 27 гласова "за" нашу јужну покрајину обезбедили су: Авганистан, Албанија, Немачка, Аустрија, Белизе, Салвадор, Уједињени Арапски Емирати, Естонија, САД, Француска, Габон, Гамбија, Гвинеја, Италија, Кувајт, Црна Гора, Пакистан, Холандија, Доминиканска Република, Чешка, Велика Британија, Свети Кристофер и Нивес, Шведска, Чад, Тајланд, Того и Македонија.
Против "пропуснице" Косову да, у новембру, постане чланица Унеска, биле су Ангола, Аргентина, Бразил, Кина, Куба, Еквадор, Шпанија, Етиопија, Русија, Индија, Мароко, Мексико, Намибија и Нигерија.
Уздржани су били Алжир, Бангладеш, Египат, Индонезија, Јапан, Малави, Мали, Маурицијус, Мозамбик, Непал, Уганда, Папуа Нова Гвинеја, Јужна Кореја, Тринидад и Тобаго, док су, у време гласања, ван сале били представници Туниса, Туркменистана и Украјине.
Оно због чега ми је било битно да наведем сву ову силесију држава само је из једног разлога. Да бих себе, али и друге, а посебно "Ратка из деведесетих" могао да питам две ствари. Прво, где међу овима који су дали глас Косову нађе Словенију и Хрватску? А друго, како поред САД, Велике Британије, Немачке, Француске, Шведске, Италије, Аустрије, Холандије, Уједињених Арапских Емирата (на пример), пронађе да су нам једино Црна Гора и Македонија непријтељске државе?
Међутим, очигледно је да "Ратко из деведесетих" није једини који је реаговао на овај начин. Слично су реаговали још неки медији који су јадне Црногорце и Македонце апострофирали већ у најави текста. Док је наш шеф дипломатије, веома "дипломатски" нашим првим комшијама, Македонцима и Црногорцима поручио да је "једно гурање лопте, а друго су Дечани".
Управо оваква реакција нашег "главног дипломате", Дачића, јасно говори о томе колико садашња владајућа гарнитура уме да релативизује неке проблеме, па самим тим, нисмо ни морали да будемо изненађени податком да је Косово( без Метохије), без већих проблема, добило "визит карту" да на заседању Генералне конференције Унеска у новембру, евентуално, избори своје пуноправно чланство у овој организацији.
Но, без обзира што је ово, чак и лаицима, очигледан пораз наше дипломатије, њен први човек није пропустио прилику да каже како је "резултат бољи него што смо очекивали", док је премијер Вучић грађанима Србије поручио "Главу горе!", вероватно поносан на самог себе, пошто је, након "непреспаване ноћи", убедио представнике Папуа Нова Гвинеја да - буду уздржани.
То само говори о томе колико је ова држава закаснила у својим реакцијама."Гојити прасе уочи Божића", углавном је јалов посао. Јер, уколико мало дуже памтимо, можемо се присетити да је, још колико у јулу ове године, Дачић поручивао да "Косово не може да буде чланица УНЕСКО".
У сваком случају, у врло кратком временском року, бићемо у прилици да добијемо одговор на питање да ли ће Косово (без Метохије) бити пуноправни члан Унеска. Уз напомену да би то могло да се деси само уколико би више од две трећине, од укупно 195 чланица, на Генералној конференцији (која ће трајати од 3. до 18. новембра ове године), дало подршку Косову (без Метохије). Надајући се да данашње потписивање Споразума о стабилизацији и придруживања са ЕУ, који су, у Стразбуру, потписали премијер Косова (без Метохије), Иса Мустафа и Висока представница ЕУ, Федерика Могерини.
До тада, надам се да ће, макар политичари (ако не и "обичан" свет) научити да је Унеско Организација Уједињених нација за образовање, науку и културу, а да је листа Светске природне и културне баштине, само један од сегмената који је у надлежности ове организације. Као и да је на ову листу са територије Србије, до сада, Унеско уврстио седам локалитета: налазиште Гамзиград - Ромулијана код Зајечара, манастир Грачаница, Пећка патријаршија, Црква Богородица Љевишка у Призрену, манастир Високи Дечани код Пећи, манастир Студеница код Краљева и средњовековни комплекс Стари Рас и манастир Сопоћани, код Новог Пазара (који су, као први из Србије, на ову листу доспели још далеке 1979. године). Из простог разлога, што би, можда, у том случају извукли поуку о начину вођења дипломатске битке која им предстоји.
Лично, ја се не сећам да нам је Италија помагала или одмагала, када смо локалитет Феликс Ромулијана, код Зајечара, кандидовли за листу Светске културне баштине, где је и доспео 2007. године. Нити је било коме пало на ум да Гамзиград представља другачије осим као резиденцију римског цара Гаја Валерија Максимијана Галерија.
Мада су неке накнадне анализе наших медија на тему "ко је како гласао" (као да је у питању гласање за "Песму Евровизије"), биле потпуно беспотребне и депласиране, сматрам да и ја, на овом месту (али из других разлога), имам обавезу да презентујем те податке.
Наиме, већинских, 27 гласова "за" нашу јужну покрајину обезбедили су: Авганистан, Албанија, Немачка, Аустрија, Белизе, Салвадор, Уједињени Арапски Емирати, Естонија, САД, Француска, Габон, Гамбија, Гвинеја, Италија, Кувајт, Црна Гора, Пакистан, Холандија, Доминиканска Република, Чешка, Велика Британија, Свети Кристофер и Нивес, Шведска, Чад, Тајланд, Того и Македонија.
Против "пропуснице" Косову да, у новембру, постане чланица Унеска, биле су Ангола, Аргентина, Бразил, Кина, Куба, Еквадор, Шпанија, Етиопија, Русија, Индија, Мароко, Мексико, Намибија и Нигерија.
Уздржани су били Алжир, Бангладеш, Египат, Индонезија, Јапан, Малави, Мали, Маурицијус, Мозамбик, Непал, Уганда, Папуа Нова Гвинеја, Јужна Кореја, Тринидад и Тобаго, док су, у време гласања, ван сале били представници Туниса, Туркменистана и Украјине.
Оно због чега ми је било битно да наведем сву ову силесију држава само је из једног разлога. Да бих себе, али и друге, а посебно "Ратка из деведесетих" могао да питам две ствари. Прво, где међу овима који су дали глас Косову нађе Словенију и Хрватску? А друго, како поред САД, Велике Британије, Немачке, Француске, Шведске, Италије, Аустрије, Холандије, Уједињених Арапских Емирата (на пример), пронађе да су нам једино Црна Гора и Македонија непријтељске државе?
Међутим, очигледно је да "Ратко из деведесетих" није једини који је реаговао на овај начин. Слично су реаговали још неки медији који су јадне Црногорце и Македонце апострофирали већ у најави текста. Док је наш шеф дипломатије, веома "дипломатски" нашим првим комшијама, Македонцима и Црногорцима поручио да је "једно гурање лопте, а друго су Дечани".
Управо оваква реакција нашег "главног дипломате", Дачића, јасно говори о томе колико садашња владајућа гарнитура уме да релативизује неке проблеме, па самим тим, нисмо ни морали да будемо изненађени податком да је Косово( без Метохије), без већих проблема, добило "визит карту" да на заседању Генералне конференције Унеска у новембру, евентуално, избори своје пуноправно чланство у овој организацији.
Но, без обзира што је ово, чак и лаицима, очигледан пораз наше дипломатије, њен први човек није пропустио прилику да каже како је "резултат бољи него што смо очекивали", док је премијер Вучић грађанима Србије поручио "Главу горе!", вероватно поносан на самог себе, пошто је, након "непреспаване ноћи", убедио представнике Папуа Нова Гвинеја да - буду уздржани.
То само говори о томе колико је ова држава закаснила у својим реакцијама."Гојити прасе уочи Божића", углавном је јалов посао. Јер, уколико мало дуже памтимо, можемо се присетити да је, још колико у јулу ове године, Дачић поручивао да "Косово не може да буде чланица УНЕСКО".
У сваком случају, у врло кратком временском року, бићемо у прилици да добијемо одговор на питање да ли ће Косово (без Метохије) бити пуноправни члан Унеска. Уз напомену да би то могло да се деси само уколико би више од две трећине, од укупно 195 чланица, на Генералној конференцији (која ће трајати од 3. до 18. новембра ове године), дало подршку Косову (без Метохије). Надајући се да данашње потписивање Споразума о стабилизацији и придруживања са ЕУ, који су, у Стразбуру, потписали премијер Косова (без Метохије), Иса Мустафа и Висока представница ЕУ, Федерика Могерини.
До тада, надам се да ће, макар политичари (ако не и "обичан" свет) научити да је Унеско Организација Уједињених нација за образовање, науку и културу, а да је листа Светске природне и културне баштине, само један од сегмената који је у надлежности ове организације. Као и да је на ову листу са територије Србије, до сада, Унеско уврстио седам локалитета: налазиште Гамзиград - Ромулијана код Зајечара, манастир Грачаница, Пећка патријаршија, Црква Богородица Љевишка у Призрену, манастир Високи Дечани код Пећи, манастир Студеница код Краљева и средњовековни комплекс Стари Рас и манастир Сопоћани, код Новог Пазара (који су, као први из Србије, на ову листу доспели још далеке 1979. године). Из простог разлога, што би, можда, у том случају извукли поуку о начину вођења дипломатске битке која им предстоји.
Лично, ја се не сећам да нам је Италија помагала или одмагала, када смо локалитет Феликс Ромулијана, код Зајечара, кандидовли за листу Светске културне баштине, где је и доспео 2007. године. Нити је било коме пало на ум да Гамзиград представља другачије осим као резиденцију римског цара Гаја Валерија Максимијана Галерија.
Нема коментара:
Постави коментар