П И Ј А Ц А

Упркос чињеници да не волим да се крећем на местима где је  гомила људи (као што је то случај са вашарима), спадам у оне људе који воле пијаце. Наравно, не говорим о бувљаку, већ о зеленој пијаци. То је место на које се не одлази само због куповине воћа, поврћа и осталих потрепштина већ и због сусрета са пријатељима и познаницима, за које издвајамо све мање времена, на неким другим местима.
Е сад, неко би помислио да ја на пијацу одлазим због тога што волим да се ценкам и погађам како бих што јефтиније пазарио нешто. Али, није то у питању. Ја се на пијаци не понашам тако. Питам колико нешто кошта, након што сам (очима, а не рукама) то ошацовао, измерим, платим и готово. Ипак, сваки мој одлазак на пијацу потраје. Јер, да бих купио све што треба и по неколико пута сам у стању да обиђем готово све тезге. Али  то не убрајам у губљење времена, јер волим да слушам шта људи око мене причају. Имајући у виду да сам поодавно схватио да пијаца није само место на коме се тргује пољопривредним и другим производима. То је, уједно, и највећа берза информација. Углавном непроверених и полуистинитих. Али, свако ко их прича, рећи ће да су, апсолутно поуздане.
А пијаца је и место на коме се могу добити и веома поуздани показатељи јавног мњења. По многим питањима. Зато и мислим да би, управо на пијаци, требало радити сва истраживања јавног мњења. Политичка, поготову. Али и она друга, много комплекснија. Надам се да ће прича која следи поткрепити мој став.
Радња је (наравно), смештена међу пијачне тезге једне србијанске вароши, која се, вероватно, по мало чему може разликовати од већине сличних места у Србији ван Београда (али и у Београду- што да не?) У времену садашњем. Сценографија је једноставна и неоптерећена сувишним стварима и предметима. Бетонска тезга, на њој поређане, углавном, пластичне али и неколико стаклених флаша пуних ракије. На њој је и пар петолитарских балона и неколико пластичних флаша са белим и црвеним вином, али и неколико пластичних тегли меда. Испод тезге је неколико дрвених и једна пластична гајба, као и две картонске кутије. Иза тезге је (у улози продавца) човек за кога се, на први поглед, може рећи да је ближи шездесетој него педесетој години. Испред тезге (у улози купца), човек сличне животне доби. Осим што имају приближно година старости, слично су и обучени. При томе, онај за тезгом више мимиком лица, а мање гестикулирајући рукама, покушава да, свог саговорника убеди у сопствени став. За разлику од њега, онај испред тезге, мало је импулсивнији и млатарајући рукама, неминовно, маше и кишобраном који држи у десној руци. Са безбедне даљине (због оног кишобрана које је свако нало у ваздуху), могу да чујем само делове реченица из који закључујем да је реч о политици. А да је главни актер њихове жучне расправе Председник свих грађана.Тек када сам се (уз велики ризик да забележим губитке због своје радозналости) приближио, схватио сам да је узрок њихове пијачно-академске расправе национално пиће које нисмо успели да "брендирамо". Или, прецизније речено, Председник свих грађана који се, када није на свом радном месту, бави производњом ракије. Наравно, прича не би била занимљива да се није одвијала онако како јесте. Типично, нашки. По систему један за, један против. Тако је онај што је ракију продавао говорио нешто у стилу да то није нормално да председник производи ракију. И то још лично. (Ваљда је у њему куљало незадовољство због конкуренције?) Онај други, што је као хтео да купи ракију је, пак, тврдио да је то прави домаћин и да таквог Србија (коначно!) има за председника. Те да би (елаборирао је "љубитељ председничке ракије") Бајчетина требало да постане престоница српске ракије. У жару доказивања те своје замисли "адвокат" Председника свих грађана је, да би био убедљивији, махао рукама (а тиме и кишобраном који је држао у десној руци). И онако несмотрено, закачио једну флашу која је, са све драгоценом течношћу, пала са пијачне тезге и разбила се о бетон. Онда је настао тајац. Али, само док оба актера нису узела ваздух. Е, онда је све почело из почетка. Само што је сад главна тема била "драгоцена течност". Односно, штета која је настала њеним проливањем на бетон. И ту је сваки од двојице актера имао различите идеје. Тако је "произвођач ракије" слао свог несуђеног купца у Бајчетину да тамо купи ракији, те да од њега "ни да му плати дупло неће добити ни кап ракије", а да ће,  ону из разбијене флаше, морати да "плати, до последње паре". Супротно томе, несуђени "купац" је говорио да је то оправдана казна која је снашла власника ракије јер је "свашта причао против нашег Председника". Новонастала гужва је привукла пажњу многих који су одмах почели да се "деле" у два табора. Тако су једни инсистирали да "разбијач флаше" плати и флашу и ракију, док су они други били мишљења да то не треба да буде плаћено јер је у питању колатерарна штета.
Пошто се, колико дланом о длан, створила велика гужва, која је очигледно засметала актерима пијачног игроказа, они су се нашли у чуду. Оваква популарност им, по свему судећи, није одговарала, па су тражили излаз из новостворене ситуације. По свему судећи, први се снашао "купац", који је из џепа извукао неколико новчаница, летимично их прегледао и пружио човеку са друге стране тезге. Онда се окренуо око себе и подижући кишобран испред себе, као да себи задаје правац, направио пролаз, а затим се удаљио са пијаце. Други "глумац", оставши без "партнера", помало је био збуњен развојем догађаја, али није реаговао. А "публика" која је, очигледно, била помало разочарана што је тако нагло прекинут овај несвакидашњим пијачни ријалити програм, убрзо се разишла.

П А Р К

Неки добронамерни (а и они други) читаоци овог блога, приметили су да, већ дуже време, на њему нема локалних тема. Да сам се, што би се рекло, мало удаљио од Србије ван Београда. Без намере да било шта објашњавам у циљу оправдања, морам, још једном, да констатујем да ја не "јурим" за темама. Јер, обично, оне саме пронађу мене. Те по свему испада да ме у претходном периоду, по свему судећи, приче са локала које су до мене допирале, нису посебно инпресионирале. 

Са причом о Парк шуми "Цвећара" ствар је потуно другачија. И мада то није нека нова прича, она је, некако, увек нова. Иако се тамо, за већ више од пет година, мало шта променило. Дакле, прича која следи је ретроспектива текстова које сам, као дописник, једног дневног листа, током претходних година, посветио овој теми. И, да не буде забуне, текстови јесу стари, али су фотографије нове. Данашње. Осим тога, све текстове сам "очистио" од изјава оних личности које су, на било који начин, биле укључене у овај пројекат. Јер, износити у јавност оно што су они тада изјављивали било би депласирано. И без икакве користи. Имајући у виду да су се, од тог доба (како би рекао Ђока), десиле многе невероватне појаве, као и да се на челу неготинске локалне самоуправе изменило неколико политичких гарнитура. Једино се, у Парк шуми "Цвећара" ништа није мењало. Што се може закључити и по томе јер сам последњи текст на ову тему послао новинама пре више од три године. Није било сврхе. Јер, нити су се због тога општинске власти "потресале", нити се према ономе што је било изграђено, мењао наш однос.
Тако да се ово може схватити и као прича о нашим наравима. Нас, као грађана и њих, као представника локалне самоуправе.  

13. децембар 2006. године - Парк шума "Цвећара":

Европска агенција за реконструкцију финансираће реализацију пројекта под називом Парк шума "Цвећара", који ће бити остварен у оквиру међусуседске сарадње. Пројекат су осмислили запослени у Еко фонду општине Неготин, а његовом реализацијом неколико хектара запуштеног земљишта под густим растињем, готово у самом центру града биће претворено у зелену оазу. 

Како је најављено, пројекат који ће коштати 270 хиљада еура, од чега учешће локалне самоуправе износи десет одсто, биће реализован за 14 месеци. У наредних неколико дана представници локалне самоураве и Европске агенције за реконструкцију треба да потпишу уговор, чиме ће се створити услови за почетак реализације пројекта.

Када буду завршени предвиђени радови, на простору површине од, близу пет хектара, биће  изграђено више дечијих игралишта, стаза за шетаче, одморишта, а део простора ће бити оспособљен за извођење наставе у природи.

10. април 2007. године - Нови парк за Неготинце :

Неготинска локална самоуправа и Еко фонд општине Неготин започели су реализацију пројекта чији је крајњи циљ оплемењивање животне средине, изградњом Парк шуме “Цвећара”. Реализација пројекта, чија је вредност 270.000 евра, трајаће 14 месеци, а финансираће га Европска агенција за реконструкцију, у оквиру пројеката прекограничне сарадње Србије и Румуније.

Како је за реализацију овог пројекта предвиђено и учешће општине Неготин, у износу од десет одсто, општина је, пошто није имала овај новац, исти, конкурсом затражила од Министарства за државну управу и локалну самоуправу. За ту намену, министарство је из Фонда игара на срећу одобрило износ од 2 милона и 300.000 динара.

Иначе, пројектом Парк шума “Цвећара”, која се налази у непосредној близини централне градске зоне, а која је дуго година била запуштена и под густим растињем, предвиђено је да близу пет хектарана буде претворено у зелену оазу.

Припремни радови на реализацији овог пројекта већ су започети, а средином године очекује се почетак грађевинских радова, док ће читав пројекат, према плану, бити реализован до марта наредне године.

3. април 2008. године - Неготин добија нова "плућа":

Неготинска локална самоуправа и Еко фонд општине Неготин, након опсежних, вишемесечних припрема, започели су завршну фазу пројекта чији је крајњи циљ оплемењивање животне средине, изградњом Парк шуме “Цвећара”. Средства за реализацију овог пројекта, у износу од око 300.000 евра, обезбедили су Европска агенција за реконструкцију у сарадњи са Министарством за економске односе са иностранством, а радови су поверени неготинском Водопривредном хидрограђевинском предузећу. Са десет процената сопствених средстава, у реализацији овог пројекта учествује и локална заједница.

Према речима реализатора пројекта, у питању је веома захтеван пројекат који се реализује у неколико етапа, са крајњим циљем да једна, релативно пространа, јавна површина, недалеко од самог центра града, која је годинама била запуштена и у великој мери служила и као дивља депонија, треба да буде до те мере оплемењена да постане понос овог града. 

Уређење Парк шуме ”Цвећара” трајаће око два месеца, а осим подразумевајуће комуналне опреме, на овом простору ће бити и канте за селективно одвајање отпада, знаци за обележавање парковских садржаја, као и неколико паркиралишта по ободу парка.

У првом делу реализације овог пројекта учесници на његовој реализацији организовали су велики број предавања и грађанима дистрибуиран промотивни материјал, у циљу едукације становништва на очувању зелених површина, како би овај простор био сачуван и за наредне генерације.

24. септембар 2008. године - Шарам клупе вијугама:

Готово да се још није ни осушио лак на клупама и столовима који су монтирани у Парк шуми „Цвећара“, у истоименом неготинском насељу, а већ су добили нови изглед. Захваљујући „инспирацији и надахнућу“ аутора љубавних и неких других порука које су на њима исписане. Наиме, на некима од њих готово је немогуће наћи ни милиметар простора који није исписан или исцртан. Порукама које, у великој мери, говоре о њиховим ауторима.

Иначе, уређење Парк шуме „Цвећара“, који се простире на, близу, пет хектара површине, реализује локална самоуправа у сарадњи са Еко фондом општине Неготин, средствима добијеним на конкурсу Европске агенције за реконструкцију и Министарства за економске односе са иностранством. Вредност пројекта изградње Парк шуме „Цвећара“, је 270.000 еура,  а финансијер је Европска агенција за реконструкцију, са око 90 процената, док је 10 одсто учешће општине Неготин. 

За сада нико од надлежних у локалној самоуправи није реаговао на уништавање опреме новог неготинског парка. 

Уништавање имовине у Парк шуми „Цвећара“, није једини проблем који прати локалну самоупрву у реализацији овог пројекта, имајући у виду да су, према најавама представника локалне самоуправе, ова нова  „плућа“ града већ требала да буду предата грађанима на коришћење.

19. фебруар 2009. године - Још два милиона за Парк шуму:

Министарство за државну управу и локалну самоуправу доделило је општини Неготин два милиона динара, за довршетак радова на уређењу Парк шуме „Цвећара“, па челници локалне самоуправе очекују скори завршетак овог пројекта, започетог још у пролеће 2007. године.

Средства су добијена на основу расписаног конкурса, која Министарство додељује из Фонда игара на срећу, чији је укупан износ био 22,5 милиона, а општина Неготин једна је од 15 општина која је добила средства.

Иначе, уређење Парк шуме „Цвећара“, која се налази у непосредној близини централне градске зоне и простире се на, близу, пет хектара површине, требало је да буде окончано у року од 14 месеци. Међутим, због многих непредвиђених радова, али и недостатка средстава, рокови су  неколико пута померани.

Како се очекује, завршетак радова на уређењу Парк шуме „Цвећара“, биће овог пролећа, када ће ова нова „плућа“ града,  бити предата грађанима Неготина на коришћење.

22. септембар 2009. године - Све је прекрио коров :

Изградња Парк шуме „Цвећара“, у коју је Европска агенција за реконструкцију уложила око 270 хиљада евра, према плановима објављеним на почетку радова, касни више од годину дана, али челници локалне самоуправе и даље тврде да радови теку по плану.

Међутим, на овој локацији која се простире на око пет хектара, недалеко од центра града, очигледно је да већ дуго нема никаквих радова, а по оној народној „ако коза лаже, не лаже рог“, и «из авиона» је видљиво да се овде ништа не ради већ дуже време. Чак и оно што је окончано у неком ранијем периоду, давно је прекрио коров ,а станари оближњих кућа се прибојавају да има и змија. Они се са сетом сећају да су им представници локалне самоуправе обећавали да ће радови бити окончани до почетка лета 2008.године. Међутим, прође и лето 2009.године а крај није ни близу. Упркос тврдњи да ће ово бити права градска зелена оаза и „плућа града“, овдашњи власници кућа негодују јер је ово поново постало ругло, које морају да заобилазимо у широком луку. Све је зарасло у коров и траву, а мобилијар који је монтиран је већ упропашћен.

Иначе, реализација овог пројекта отпочела је у марту 2007.године, када су из локалне самоуправе грађанима обећали да ће наредног лета моћи да уживају у богатим садржајима овог новог неготинског парка.У међувремену, радови су много пута обустављани а нико из локалне самоуправе није могао да објасни због чега. 

А станарима насеља “Цвећара”, као и осталим Неготинцима, мало је важно ко је направио пропуст. Они још увек нису добили на коришћење обећани парк, који је на око пет хектара требало да замени дугогодишње ругло, обрасло густим растињем, недалеко од центра града.

Према плану, овај парк, поред зелених површина, требало би да има и више дечијих игралишта, трим и стазе за шетаче, одморишта, а предвиђен је и простор који ће бити оспособљен за извођење наставе у природи. Наравно, ако и када радови буду окончани.

11. 11. 12.

Данашњи датум, за мене лично, већ тридесет и пет година, представља празник, а од ове године, како ствари стоје, мораћу да  прихватим чињеницу да ту празничну атмосферу делим са другим житељима Србије. Упркос томе што, велика већина, није баш начисто са тим шта славимо. Но надам се да ће нерадни празнични дан (за оне који имају срећу да раде) и продужени викенд помоћи да то прихватимо као реалност, упркос чињеници да ће (бар за нас који дуже памтимо) тешко бити могуће надоместити некадашње новембарско празновање.
Било како било, Дан примирја у Првом светском рату, успешно је положио први испит и, уз помоћ медија, може се десити да достојно замени неки од некадашњих празника.
Једини проблем који ја у овом тренутку примећујем, може да буде ситница у вези са оним цветићем који је, пре и током обележавања Дана примирја, на реверу имао Председник свих грађана, као и неки други државни званичници. Јер, нараду о овом цвету, пре празника, није речено ништа, па је (он, народ), остао потпуно неприпремљен. Односно, за разлику од Председника свих грађана и неких државних званичника (као и понеке јавне личности) народ на реверу није имао тај цветић. Што је, по свој прилици, додатно, умањило празничну, слављеничку атмосферу. А ради се о цвету Наталијина рамонда, који је послужио за израду симбола, по угледу на неке наше савезнике из Првог светског рата. Да до тога није дошло баш сасвим случакно, неки медији су објаснили до у детаље, али када се већ увелико празновало, тако да то штиво народу, евентуално, може да послужи за наредну годину. 
"На иницијативу Кабинета председника Републике, у сарадњи са Министарством рада, запошљавања и социјалне политике, Влада је на седници 2. новембра 2012. године усвојила закључак којим се препоручује да се новоустановљени државни празник - Дан примирја у Првом светском рату (11. новембар) - обележи на видљив и упечатљив начин. Као ликовно решење за амблем који се носи у седмици пре Дана примирја и на сам дан празника прихваћен је цвет Наталијина рамонда (Ramonda nathaliae), са позадином у бојама Медаље за спомен на повлачење српске војске преко Албаније - Албанска споменице. Наталијина рамонда је биљка која расте како у Србији, углавном на истоку, тако и на планини Ниџе, чији је највиши врх Кајмакчалан. Њена симболика је вишеструка, како због станишта, тако и због имена - цвет назван по краљици Наталији Обреновић, познат је и као цвет феникс - чак и када се потпуно осуши, ако се залије, Наталијина рамонда може оживети, што указује на васкрс српске државе из пепела после Првог светског рата. Закључком се препоручује члановима Владе, функционерима и запосленима у државним органима, запосленима у јавним службама, ученицима, студентима, спортистима, као и јавним и медијским личностима да, у седмици пре Дана примирја, на видном делу гардеробе носе наведени амблем." 

Ипак, да све није баш објашњено до краја видело се и по томе што је  Председник свих грађана свој симбол носио на левом реверу, док је Премијер и Први човек полиције свој симбол носио на десном реверу. Е сад, ту је могуће да се ради о две ствари. Или везе између Председника свих грађана и Владе нису баш функционисале ових дана, или је неко од задужених службеника пренео различите инструкције. 
Но то није једино збуњивало народ. Имајући у виду да нико није објаснио где се овај симбол може наћи и да ли треба да се купи, или је држава урачунала и своје грађане када је наручивала тај симбол, плаћајући  ту услугу из буџета. Дакле, новцем свих грађана. 
Такође, народу нико није објаснио још један мали детаљ. Пошто је остало нејасно да ли се званична држава, дефинитивно, одриче Карађорђевића, имајући у виду да се определила за симбол који носи име краљице из друге краљевске фамилије?
А да то није једино што је ових дана мучило докони народ је и чињеница да Председник свих грађана, ево већ други, за Србију, значајан празник, празнује у иностранству. Само са одабраним бројем представника свог народа. Тако је, након прославе једног века Кумановске битке, прошлог месеца у Македонији, Дан примирја који Србија слави по први пут, Председник свих грађана провео у Грчкој. Многи то повезују са чињеницом да је, током боравка у Македонији, уз размену рецепата за справљање ракије са својим македонским колегом, изрекао став да  Грчка мало закера око тог назива Македоније, па је, касније, морао да ту ситуацију "пегла" у Грчкој. Но, да не буде забуне, није наш Председник свих грађана (заједно са читавом државном свитом) нешто посебно импресионирао ни македонску јавност, пошто  је,  тамошња владајућа странка, прославу те за нас веома значајне битке из Првог балканског рата, "видела" на потпуно другачији начин.
Али су нам, како је речено, због "добросуседских односа" дозволили да на њиховој територији славимо (али уздржано, без "Образа" и других непримерених група и групица).
Колико је за сада познато нешто тако се неће поновити са грчким властима, пре свега из разлога што они имају других брига које их много више муче. Е сад, да ли ће и како одреаговати на понуду нашег Председника свих грађана да посредује у решавању грчко-македонског неспоразума (пошто је све наше проблеме решио), на то ћемо још мало морати да причекамо.
Поготову што је наш Председник свих грађана, по свему судећи, већ почео да сања (широм отворених очију), неке нове савезе "од Егејског мора до мађарске границе". 
А после ове две велике прославе које је Србија организовала код својих комшија, многи већ постављају питање која је то трећа прослава коју ће Србија организовати (три пута Бог помаже)?  И да ли ће она, по аналогији, бити одржана на територији Косова и Метохије? И хоће ли, можда, управо у те сврхе, служити изградња новог коридора од Неготина до Пећи? Чију је изградњу, у духу старих, добрих времена, када се о празницима стално нешто радило и градило, обећао (а ко други?) министар саобраћаја, Милутин Мркоњић. 
Ако није нека шала, то ће сигурно обрадовати житеље овог дела Србије ван Београда, којих се већ дуго нико није сетио. И то из чиста мира, пошто на видику, још увек, нема неких нових локалних избора.

БАЛКАНСКА ПРАВИЛА

Филм "Балканска правила", који је снимљен 1997. године, за мене је један од култних филмова домаће кинематографије. Овај филм који је редитељски потписао Дарко Бајић, а за који је сценарио написао Радослав Лале Павловић, садашњи саветник Председника свих грађана, већ годинама препоручујем мојим пријатељима којима желим да, на сликовит начин, објасним како функционишу тајне службе на овим просторима. 

Према мом тумачењу, управо је тај филм требало да буде обавезно штиво свима онима који су дошли на власт обарањем "Милошевићевог режима", када су покушавали (ако заиста јесу), да успоставе нову власт. И колико је било важно да се, након октобарских промена, 2000. године, отворе тајни досијеи, а нешто касније и примени Закон о лустрацији (коме, на жалост,  важност истиче наредне, 2013. године, без покушаја примене). 

Наравно, свестан сам и чињенице да је велико питање кога би данас имали на власти да је поменути Закон о лустрацији заиста и примењен. Јер, све ми се чини да би, доследна примена тог Закона, за последицу имала и забрану бављења политиком, готово свим челницима данашње власти (ако изузмемо онај мањи трећински део који чине регионалци и они који су у напредњачко и социјалистичко јато долетели из неких других странака).

Но, да се вратим на "Балканска правила". Само на први поглед, остаје нејасно како је овакав један филм уопште могао да буде рађен те, 1997. године (у време када је Милошевић, као "фактор мира и стабилности на Балкану", био "јак као земља"), и то средствима тадашњег Министарства културе и Радио-телевизије Србије. Јер, овај филм у основи, има причу која разоткрива тајни рат  "српских", "храватских" и "југословенских" тајних служби. И као такав, могао је и "неверне Томе" да увери у оправданост тек окончаног рата на просторима бивше Југославије. А да би се то представило, било је неопходно да у филму буде заступљен и секундарни ниво приче, а који се тиче саме "организације  рада" тајних служби на овим просторима, или једноставније речено: "балканска правила".

А како ствари изгледају, једно од неписаних балканских правила су и афере. И то, углавном, афере које немају крајњи исход. Немају резултата. За сада је још неизвесно да ли ће тако бити и са најновијом афером у Србији, који многи већ увелико називају "српски Вотергејт", или увод у нови, "српски Брионски пленум". Истини за вољу, Брионски пленум (Четврта пленарна  седница  ЦК СКЈ, одржана 01. јула 1966. године у хотелу "Истра" на Брионима), представља расплет догађаја након откривања прислушних уређаја у Титовој резиденцији у Ужичкој, бр. 15 (у радном кабинету, али и спаваћој соби). А предмет најновијег прислушкивања (ако се утврди да је постојало), су, не само Председник свих грађана већ и министар војни и шеф свих тајних и осталих служби. Свака сличност тренутне афере "прислушкивања" у Србији, са оном из 1966. године, како кажу упућени, може бити злонамерна. Јер је, како то званична историја тумачи, Тита прислушкивао Ранковић. А данас су на мети прислушкивача и Председник свих грађана и шеф свих тајних и осталих служби (и министар војске). Уосталом, у таквој "подели улога", данас недостаје и Крцун. Чија улога, вероватно, није занемарљива у некадашњим догађајима, упркос чињеници да је трагично настрадао готово две године пре Брионског пленума.
Али, уколико се вратимо у садашњост и посветимо се на један озбиљан начин "афери прислушкивања", која пуни насловне стране штампаних и хедове електронских медија, можемо доћи до закључка да у овој причи има много, у најмању руку, недефинисаних ствари. Које се, у вом тренутку, "у интересу истраге", не саопштавају јавности.
Зарад, што озбиљнијег приступа овој теми, ја, у овом тренутку, из читаве приче искључујем могућност учешћа, већ поменутог сценаристе мог омиљеног филма "Балканска правила". Који је и несуђени министар културе, а који је зарад тога постао саветник Председника свих грађана.
Такође, надам се да овде нема ни једне од Десет стратегија за манипулисање људима, чији је аутор један од највећих светских интелектуалаца,  амерички лингвиста, филозоф и писац Ноам Чомски.
Међутим, у читавој овој причи, мени остају нејасне, макар, три ствари.
Да ли је случајно да се, читавих пет дана, пре званичне појаве "афере прислушкивање", у дневном листу Прес, појавила широко објављена тема о томе како се у Србији, дневно, прислушкује 400 хиљада људи?
Да ли у "афери прислушкивање" постоји и колика улога недавно ухапшеног Зорана Јањушевића, односно, да ли је он ухапшен само због штете која је нанета "Бродоградилишту Београд", или сумњичења за злоупотребу у приватизацији цементаре "Нови Поповац"? Има ли Јањушевић са најновијом афером било какве везе, како о томе пишу неки медији у окружењу?
У трећем сегменту, мени нејасних ствари има бар неколико питања. Као прво, које је то "змијско гнездо" о коме је на РТС-у говорио Председник свих грађана Србије? Како то да је могуће прислушкивати и пратити шефа свих служби у овој држави (а који је и министср војни), а да му то не јави нико од "његових"?
Због чега је премијеру Србије (и министру полиције), у првим реакцијама на "аферу прислушкивање", било важно да саопшти да то са њим, нема никакве везе. Зашто је министар полиције (и премијер) претио да ће ухапсити врх полиције, уколико се покаже да неко од њих има везе са "афером прислушкивање", а да је, при томе, о сопственој одговорности није ни помишљао, иако се он налази на врху те пирамиде? И на крају, али не и најмање важно. Шта би се догодило ако би, хипотетички гледано (уколико се утврди да је неко из врха полиције одговоран за "аферу прислушкивање"), министар полиције, заиста, похапсио те људе и на крају, понудио и своју оставку? Да ли би, у том случају, аутоматски, понудио и оставку на место премијера? Због чега је премијер (и министар полиције) и пре завршетка званичне истраге у "афери прислушкивање", пожурио да, брже-боље, јавности саопшти како су, упркос свему, "темељи Владе стабилни"?

Ч И Ч А

Историју пишу победници. То је, претпостављам, свако од нас чуо хиљадама пута. Али, да ли је свако од нас и колико пута, заиста, добро промислио суштину ове реченице? И да ли је свако од нас, макар формално, себи поставио питање: колико је тачно оно што су нас учили, или што смо учили из историје? Одговарајући, на оба питања, најблаже речено, морам да изразим сумњу. Јер да је супротно, вероватно би са више толеранције могли да прихватимо тврдње неких историчара да је наша (и не тако давна) прошлост, можда, изгледала и другачије. Што би онда значило и да не морамо, увек, да се сврстамо у два табора, понављајући, тако ушанчени, као папагаји, свако своју "истину". Користећи за то, чак и баналне поводе. Најновији је пружио бивши нам Председник Србије (који за разлику од садашњег, није био Председник свих грађана). А који је, као и пре извесног времена (када је био председник Србије), скокнуо у комшилук, како би изјавом на тамошњој телевизији, поново, узбуркао овдашњу јавност. Упркос томе, што је, по мом дубоком, уверењу (а емисију сам гледао - дакле није ми неко, као већини грађана Србије, препричавао), одговор Тадића на директно питање водитеља, био помало неспретан. Али, по систему "урађеном послу, мане нема", ни бивши нам председник, по свему судећи, није желео да "повуче реч". Такав закључак извлачим и због несувислог образложења које је уследило, а у прилог тврдњи да је  Драгослав Дража Михаиловић био квислинг. Лично, мислим да све то што је Тадић о тој теми изрекао на "комшијској телевизији" може боље да се схвати уколико се има у виду да је раније (у већ поменутој емисији), Тадић рекао да је он "партизанско дете". А то, само по себи, нигде, па ни у овој нашој недођији не може да буде аргумент. И због тога се никоме, па ни бившем председнику Србије, не може веровати на реч. Напротив. То само може да поткрепи моје уверење да је то један од многих стереотипа у вези са нашом прошлошћу. А да би се у такву тврдњу (чак и бившем председнику) поверовало, потребно је много више. Пре свега,  стручне аргументације. За коју су задужени историчари. А неки од њих су се, и у овом случају, као и неки други, сасвим обичан свет, "упецали". И као и остатак јавности, поделили по питању Тадићеве изјаве.
"Шта сад он има да изјављује када је државна политика ишла путем рехабилитације квислинга? То је радило Министарство правде у којем су седели људи из његове ДС" - каже историчарка Бранка Прпа.  
Историчар Чедомир Антић сматра да је та изјава нека врста невештог додворавања хрватској јавности.
"Ако означавате некога да је квислинг јер је калкулисао и није дизао оружану побуну већих размера против Немаца, онда можете рећи да је сваки покрет отпора у Европи био квислиншки" - каже Антић.
У сваком случају, изгледа да смо, по ко зна који пут, успели да се поделимо упркос томе што су и партизани и четници део наше историје. Али у форми: партизани или четници. Пошто је сасвим уобичајено да се код нас између ова два покрета ставља, искључиво, раставни, а не саставни везник. Имајући у виду, да, чак и након толико година, не успевамо да "измиримо" ова два покрета. Упркос формалном постојању Закона о рехабилитацији.  Проблем, по мом скромнном убеђењу лежи у томе што ништа не умемо да доведемо до краја. Да завршимо започети посао. Како год. Али, да га завршимо. Овако, све ми се чини да почнемо хиљаду послова а ни један не доведемо до краја. Или боље речено, све зависи од тога ко нам је на власти. Па, ако власт творе оне странке којима су партизани "даљи", ми направимо искорак ка четницима. А уколико су то оне странке којима су партизани и "отац и мајка", онда, по сваку цену, покушавамо да побегнемо од четника. Међутим, морамо да схватимо да је реалност много другачија и да су и партизани и четници део наших живота.
А имајући у виду да је овај текст, сам по себи, резултат личног става, претпостављам да ми нико неће замерити да, по овом питању будем и јако личан. У прилог сопственој теорији. Јер, на коју бих ја страну требало да станем, ако бих уместо четници и партизани, морао да ставим четници или партизани?

Јер је мој деда (или ђед), по мајци, Милорад Рајо Ђуришић, носилац Партизанске споменице, пошто је, као и његов најстарији син, погинуо на страни партизана (оставивши за собом супругу и четворо малолетне деце). Са друге стране, мој деда по оцу, Илија (Бурић) Драгишић, мада, формално, није био учесник рата, идеолошки је био ближи четничком покрету. Чији су чланови, веома често и боравили у његовој кући. Можда и због чињенице да је, у то време, у Петровом Селу код Кладова, боравио један од четничких команданата Драго Бурић. Човек истог презимена које су носили и моји преци у 17. веку. Али и рођени брат народног хероја, Сава Бурића..
Дакле, ја бих тешком муком могао да се одредим са супротним везником. Имајући у виду да ми много више "лежи" саставни. Јер су и четници и партизани део мог живота. А у томе, сигуран сам, нисам усамљен.
Не мислим да би, пуко помирење, без икаквог основа било решење, али треба учинити макар искрен покушај да се то наше "партизанско-четничко" клупко размрси на прави начин. Уважавајући све историјске чињенице и, колико год је могуће, из свега тога уклонити идеологију. Али, бијим се да корак у добром смеру није једнострана оцена да је ђенерал Дража био квислинг. Упркос томе што, то је више него очигледно, да се о овоме одлучује "како ветар дува", уместо да се јавности на увид стави довољна количина релевантних и проверљивих података. Као и да се "усијане главе" повуку у страну, а да, коначну реч, понуди правосуђе. Поготову што још увек није завршен поступак за рехабилитацију Драже Михаиловића, који је покренуо његов унук, Војислав Михаиловић, а подржало неколико академика и истакнутих јавних личности.
Уосталом, морамо ли да "трчимо испред руде", ако имамо у виду да су наши савезници, током   Другог светског рата, али и након њега, генерала Михаиловића одликовали изузетно значајним признањима. Која, бар до сада, нико није оспорио.
Тако му је генерал Шарл де Гол, 1943. године, као командант француског Покрета отпора, доделио француски Ратни крст, орден Легије за заслуге првог степена, намењен врховним командантима, уз похвалну наредбу која је 2. фебруара 1943. године прочитана свим француским јединицама:
"Армијски генерал Драгољуб Д. Михаиловић, легендарни јунак, симбол најчистијег родољубља и највиших југословенских војничких врлина, није престао да води борбу на окупираном националном тлу. Уз помоћ родољуба, не да мира окупаторској војсци, тако припремајући онај коначан јуриш који ће довести до ослобођења његове отаџбине и целог света, раме уз раме с онима који никад нису сматрали да се велика земља може да покори суровом завојевачу" - написао је тада Де Гол.

Председник Сједињених Америчких Држава, Хари Труман, постхумно је, 1948. године, Дражу Михаиловића одликовао америчком Легијом заслуга првог степена због учествовања у операцији спасавања америчких пилота оборених изнад Југославије. То знамење је, у Амбасади САД у Београду, уручено генераловој кћерки Гордани, 2005. године.
У британском "Тајму", 25. маја 1942. године, објављен је чланак посвећен Михаиловићу и његовој борби, под називом "Орао Југославије" у којем је наведено да је "био најзаслужнији што је Хитлер морао да држи снаге на Балкану, уместо на Источном фронту". Овај угледни лист је 28. јула 1946. године, после стрељања Михаиловића, објавио и текст под насловом:  "Свет се тресе из темеља".

У Холивуду је, још у току рата, 1943. године, снимљена играна филмска епопеја о херојском отпору четника нацистичким окупаторима Краљевине Југославије, под називом "Четници, борбена герила". Сличан филм снимљен је и у Енглеској, али су му дали назив "Илегално", како би се избегло евентуално поистовећивање са холивудским филмом. У време Другог светског рата, четници су били и јунаци стрипова у САД и Енглеској. 

Занимљиво је да се, у Архиву САНУ у Београду, чува луксузна књига "Четири слободе", коју је, пред крај рата, председник САД Френклин Рузвелт поклонио Дражи Михаиловићу.

А комисија за одликовања Пентагона, коју је чинило 19 најугледнијих људи у САД (шест сенатора, осам конгресмена и пет гувернера) одлучила је да генерала Михаиловића уврсти у Легију заслужних, након извештаја тамошње истражне комисије Комитета за праведан суд.

Градоначелник Лос Анђелеса, Том Бредли, указом је 17. јул 1986. године, прогласио за Дан сећања на генерала Драгослава Дражу Михаиловића. 

Ако ништа друго, био би ред да се, макар, запитамо: знамо ли све што би требало да знамо, уколико желимо да о нечему донесемо прави суд?

И В И Ц А

Крај друге седмице месеца октобра лета Господњег 2012. био је некако посебан. Новак је, по ко зна који пут обрадовао нацију. Oсвајањем турнира у Шангају, поново се примакао челној позицији светског тениса. Међутим, како то обично бива, тај догађај, тог 14. октобра, остао је у сенци једног другог, много значајнијег, планетарног, или боље речено интерпланетарног, који је приредио Феликс Баумгартнер. Успешно скочиивши на земљу, са ивице свемира. 

А да је у Србији могуће засенити и овакве догађаје, без одласка у далеку Кину, или пентрања на ивицу свемира, по ко зна који пут, показао је наш Ивица.Коме, очигледно, још нико није дојавио да је Други светски рат завршен. И да је (бар у званичном, дипломатском речнику) давно заборављена подела на поражене и победнике. При томе немам намеру да релативизујем, близу три хиљаде, невиних жртава Мачве и Поцерја, које су фашисти стрељали у селу Драгинац, током три дана октобра 1941. године. 

Управо су то елементи од којих је требало да пође и председник Владе (и министаср полиције), када је смишљао свој говор који ће одржати поводом подсећања на овај злочин. Уместо што води неку своју политику. Само њему знану. Политику, због које, редовно, добијамо пацке од оних који су нам, макар декларативно, партнери. Стиче се утисак да Ивица никако не може да прихвати чињеницу да су избори прошли, да је Влада формирана и да је он на њеном челу. Изгледа да се наш Ивица много боље осећа у улози предизборног агитатора своје странке. Сипајући у уши својим симпатизерима оно што би они хтели да чују, уместо оног што треба рећи. И што је реалност. Предуго је трајало формирање Владе, вероватно, да би се постигао договор у вези са стратегијом коју ће она имати. А та стратегија се не одређује сваког јутра.  И, претпостављам да, не зависи од тога на коју је ногу устао Први човек Владе, или неко од министара. А оно што се догодило у поменутом селу Драгинац, опомиње нас да баш и није тако. Јер је јавност, по ко зна који пут, добила две верзије истог догађаја, уз већ позната наклапања и тумачења "шта је песник хтео да каже". Епилог свега је извињење агенције Танјуг, која је, након свега, објавила и интегрални говор председника Владе. Али, не видим да је то битно променило ствари. Као што томе није допринело ни оправдање које је, у "Ставу Србије", на ПСТ изрекла Сузана Грубјешић, потпредседница Владе за европске интеграције и потпредседница странке Г17 плус и коалиције Уједињени региони Србије, рекавши да је премијера "понела атмосфера". 

(Могу да разумем, али не и да оправдам ту врсту полтронизма према сопственом "шефу". Међутим од министарке која треба да буде предводник у евроинтеграцијама Србије, сви очекују много више. Чак и то да сопственом "шефу", ако треба, каже да није певачка звезда на сеоској свадби (мада, како смо већ видели, уме и да запева), па да испуњава жеље сопственог бирачког тела. Уместо тога наша министарка за евроинтеграције, „шета“ из једне у другу крајност. От става да „не треба срљати ка ЕУ“, до става да „нема промене курса ка ЕУ“.)

А да и не говоримо о томе да остаје горак укус због извињења које је Танјуг морао да упути Првом човеку полиције (и Владе). Јер ми заиста није јасно због чега је оно упућено. Осим уколико неко може да сумња у елементарни интелект просечног читаоца или гледаоца. Пошто мислим да управо интегрални текст говора премијера, у пуној мери, оправдава новинске написе и телевизијске извештаје који су пропратили поменути догађај.

Јер, ако премијер у свом говору каже: "Одмах после Другог светског рата они који су починили овај злочин су почели да граде нову Европу. Сматрамо и да Србија има право на своју нову шансу..." са правом се поставља питање како се такав превид може догодити некоме ко је био један од најбољих студената на Факултету политичких наука. Или, можда заиста није чуо да су злочине чинили фашисти (а не Немци)!? Као и да "нову Европу" нису градили фашисти, већ Немци, заједно са Французима, Енглезима и другим народима Европе. Осим тога,  ако "Србија има право на нову шансу" да ли то значи да је Србија чинила неке злочине? 

А тек шта рећи на премијерову констатацију да су „наше жртве заборављене , зато што је историја искривљена и историјски поражене нације у Првом и Другом светском рату су данас постали важнији фактори на Балкану него што је то Србија и српски народ.“?  Да ли може неко други да нам буде крив због тога што смо заборавили сопствене жртве? И колико смо сами допринели томе да нас на Балкану (и шире) доживљавају као агресоре, уместо као слободарски народ, какав смо били у Првом и Другом светском рату? Да ли је то завладала тотална амнезија, па су сви заборавили шта се догађало деведесетих, укључујући и премијера (који је у њима имао, релативно, активну улогу)?

Наравно, премијер није пропустио прилику и да прозбори коју о свему што Србију „жуља“ у односима са Европском унијом, уз подсећање да: „за европске вредности Србија је дала много више него што су неке друге државе које су веома лако постале чланице Европске уније и који дан-данас говоре о томе како Србији тамо није место, који нам свакога дана прете говоре да Србија треба да призна независност Косова да треба да нам врате визе и све остало што не спада више у домен једне озбиљне политике. Ја желим свима њима да поручим, Србија ништа не тражи и ништа не треба да јој дајете, Србија је заслужила да буде део Европе јер је Европу стварала и овде.“ Истини за вољу, све ово може лепо да звучи ако је за „унутрашње потребе“, али „они напољу“ не сматрају да је ово допринос грађењу партнерских односа са чланицама ЕУ. Већ гурања прста у око. Туђе.

Али, надахнути говор Првог човека Владе Србије, очигледно је оставио добар утисак на грађане Србије, али и на Председника свих грађана, који је, дан касније, вероватно понесен Дачићевим говором, поновио оно што је већ добро познат став: „Ако нам званично поставе услов Европа или Косово, одустаћемо од европског пута“.

Сад нам још остаје да видимо да ли ће и како ставови по овом питању бити усаглашени у бившој странци Председника свих грађана. Имајући у виду да је чланица Председништва СНС, Јадранка Јоксимовић поручила да „Србија будућност може и мора да гради у најбољем интересу свих са свима који су данас важни актери међународне политике и економије, наводећи да пре свега мисли на стратешко партнерство и окренутост земљама ЕУ, посебно онима који данас представљају мотор развоја читаве европске економије, попут Немачке и Француске.“

По овом питању, сличан став је изнео и Први потпредседник Владе, министар војни и Шеф свих служби, који је изјавио: "Не мислим да било ко планира да Србију води супротно од Европске уније, нити је то реално", одговарајући на питање новинара да прокоментарише изјаву премијера Србије у Драгинцу.
Осим председника Владе, могло би се рећи. Ако се у обзир узму његове недавне поруке, као и став о Паради поноса, који му је у Европи уписан као велики минус.
Но, по свему судећи, наш Ивица уме и другачије да се понаша. Показујући да зна и да савије кичму. О чему сведочи и податак да је свој говор из Драгинца, лично однео у Амбасаду Немачке, како би га Његова екселенција Хајнц Вилхелм, лично излекторисао.

Али, да се вратимо на почетак овог текста. Како сада ствари стоје, Феликс Баумгартнер више неће изводити вратоломије са ивице свемира. Објављен је и податак да је "Ред бул" на његовој храбрости зарадио више од шест милијарди евра.

А што се тиче нашег Ивице, претпостављам да ће нама, у наредном периоду, испоставити рачун за храброст коју је, у односу на „међународну заједницу“ испољио.

Р А С К О Р А К

Нисам превише упознат са понашањем власти у неким другим (демократским) државама, али ови наши га баш претераше! Никако да се навикну да више нису опозиција, да су преузели власт, а са њом и одговорност. Осим тога, претпостављам да смо још увек далеко од нових избора, па мислим да нема потребе да се челници Владајуће Коалиције својим популистичким изјавама улизују народу. И како то обично бива у земљи Србији, примера је много, али нема потребе да се о свима говори.

Због чега је (опет!) ово моја тема? Из простог разлога што не волим самохвалисање и саморекламерство. Не волим да људи причају и препричавају како ће и на који начин нешто урадити или решти неки проблем. Превише се у овој држави (ма колика она географски простор заузимала) радило управо на тај начин. Зар од већег дела челника Владајуће Коалиције нисмо, у предизборној кампањи, добили обећање да ће се (ако они победе!) радити другачије? Односно да ћемо се и на тај начин приближити оном (демокрарски) развијенијем делу света.
Ако је то тако, не могу да разумем потребу Председника свих грађана (који се, истини за вољу, мање него његов претходник појављује у медијима), да оде у Куршумлију и да одатле народу саспе у брк паролу коју, чини ми се, ни комунисти не би боље смислили. "Криминалце у затворе, људе у фабрике", поручио је Председник свих грађана из једног дела Србије ван Београда. "Лако је отићи у Кнез Михаилову у Београду, треба овде доћи. Ви сами знате у колико градова у Србији не ради ни једна фабрика", поручио је Председник свих грађана из Куршумлије.
Нема се овим порукама шта приговорити! Ко то не би волео!? Ко не би волео да сви криминалци ове државе заврше у затвору? Упркос чињеници да то не може да обезбеди нова радна места. Није то господине Председниче иста крвна група. Радници никада нису били лопови, или прецизније речено, не лопови које Ви вијате по медијима. Што значи да ова власт може да испуни само први део пароле. Јер криминалци никада нису били радници у фабрикама, па самим тим, њиховим хапшењем се и не ослобађају нова радна места. Зато ову паролу и сматрам класичним примером демагогије и популизма. Јер од ове пароле, чак и ако власт испуни први део, радницима неће бити боље. Неће имати више посла ни више пара. Зато ми и неје јасно докле ће наши властодршци народу да се обраћају на овај начин? Као родитељи који дечици обећавају куповину играчака, ако им шта претекне од плате. А већ се унапред зна да, годинама, ништа не претиче. И не само да не претиче, него нема ни за најосновније потребе.
Осим тога, заиста нема потребе да Председник свих грађана препричава шта ће све власт урадити и у које ће затворе стрпати и које криминалце. Јер све то у прекомерним количинима чини његов страначки наследник и Први потпредседник Владе, министар војни и шеф свих Служби. Који стално прича шта ће урадити. Уместо да то уради и каже народу : "Урађено. Криминалци су у затвору!". Овако, бојим се да ће криминалци да утекну пре но што их стигне рука правде.

И док се Председник свих грађана и његов страначки наследник баве криминалцима, председник Владе Србије и Први човек полиције, бави се ЛГБТ популацијом. Али и Европском унијом. Поручујући и једнима и другима: "Изем ти такву Унију у којој је геј парада улазница!".
Не сумњам да је Први човек Владе и Полиције, оваквом поруком, задобио симпатије свих оних који "Параду поноса" доживљавају као "Параду срама". Али, све ми се чини да је то на "кратке стазе". Јер (а то не констатујем први пут), зрелост неке државе и неког нараода огледа се, између осталог, и у томе колико ће времена изгубити решавајући неки проблем, који су други већ одавно склонили са дневног реда. А судећи по ставу премијера, Србија се, поново, спотакла.  Уместо да Први човек Владе и Полиције, својим изјавама допринесе смиривању ситуације, он охрабрује онај ратоборни део овог народа који је спреман да у свему и свачему пронађе противника. И кривца. Управо због тога, недопустиво је да први полицајац, већ сада, даје процене да је одржавање "Параде поноса" скопчано са великим безбедоносним ризиком. Поготову што, у исто време, констатује да се не питају ни Двери ни Образ, већ држава. Али, то треба доказати у пракси. Пошто је питање "добронамерног" односа према људима другачије сексуалне оријентације, нешто што ћемо, пре или касније, морати да решимо. Зашто затварати очи пред чињеницом да то питање, у демократски развијеним земљама, сматрају елементарним питањем људских права? Дакле, као и у многим другим областима, ми не постављамо услове и не можемо да се правимо невешти и наивни. И да се изненађујемо у стилу Нушићеве госпође министарке.

Поготову што се, како ми се чини, најгрлатији противници слободе за ЛГБТ популацију, крију иза "интереса деце". Наше, њихове, деце у смислу "наше будућности". Не спорим да ово "шкакљиво" питање може бити веома проблематично за родитеље. А једно од најчешћих је на тему: "како објаснити сопственом детету због чега се "двојица чика" или "две тете" држе за руке, или љубе на улици?" Наравно, признајем да је заиста  тешко наћи прави одговор на ово питање, који детету може бити схватљив. Али, имајући у виду, већинску, традиционалну и патријархалну Србију, није ништа лакше дати детету одговор на, наизглед, веома једноставно питање: "Како се праве бебе?".
Осим тога, ако већ бринемо о интересу наше деце и њиховој будућности, треба себи да одговоримо и на следеће питање : Да ли је некога забринуо податак да се у овој "Србији међу шљивама", традиционалној и патријархалној, годишње забележи више од четири стотине случајева сексуалног насиља над децом? Насиља чији су починиоци, како наводе званични подаци, особе које ту децу добро познају, а веома често и најближи сродници! Е то је болест! При томе треба имати у виду да су ово само пријављени подаци. Што би се рекло да је ово само врх леденог брега.
А управо та, сексуално злостављана деца, кад-тад, тражиће одговоре због чега им се то догодило у једној традиционалној и патријархалној Србији. Сигуран сам да се ни на та питања не може дати једноставан и лак одговор. Пошто свако питање има своју тежину. Али и заслужује прави одговор!

М У З И К А Н Т И

Приметио сам да се у нашем свакодневном животу свако мало појави нека реч, чије право значење, мало ко зна. Прецизније речено, због превелике употребе, већина би била у стању да објасни на шта се та реч односи, али сам убеђен да би само мали број могао да оправда њен смисао.
Мада нас нико није питао, тако је у наше животе ушла и сложеница прекомпоновање (прекомпоновати).
Морам да признам да сам употребио много времена како бих, макар у неком релевантном извору, пронашао адекватно значење ове турбокованице. Али, без резултата. Зато сам се, у потрази за макар каквим објашњењем, поуздао у здраву логику. При томе сам се задржао само на (потенцијалном), основном, значењу те сложенице, не улазећи у сферу онога што би она могла да значи у пренесеном смислу. Дакле, да ли је могуће нешто "прекомпоновати"?. Да, наравно. Али, уколико неки композитор прекомпонује своје дело, логично је да публика за то не може да зна. Јер, публика се упознаје са готовим музичким делом, без обзира да ли га је и колико пута композитор "прекомпоновао". Односно, публика зна само за крајњу верзију. Самим тим, јасно је да композитор, све док ради на неком музичком делу, не сматра да је нешто "прекомпоновао". Већ се то зове стварање музичког дела. А кад је музичко дело завршено, композитор га публикује и широке народне масе имају прилику да га чују (виде).
Е сад, не могу да тврдим како је немогуће да, у неким случајевима, дође до "прекомпоновања". Али, то никада неће урадити аутор музичког дела, већ неки плагијатор. Који ће, употребљавајући основу туђег музичког дела, компоновати (односно "прекомпоновати") са жељом да створи сасвим ново музичко дело. Али, то је, онда, чак и у рудиментарним демократским системима какав је овај у Србији, кажњиво дело. Полазећи од чињенице да интелектуалну својину обрађује неколико прописа. Уз све то, Србија има и Завод за интелектуалну својину. Зато ме живо интересује да ли ће неко, макар себи у браду, скренути пажњу на плагијат који полако али сигурно захвата Србију. Или да, макар, језикословци реагују и траже да се уклони турбокованица која већ дуже од месец дана не силази са насловних стрна штампаних и хедова електронских медија Србије. У најмању руку, неупућени би помислили да се ради о, музички, веома образованом народу. Да није у питању кованица која нема никаквог смисла. Али која ће, сасвим сигурно остати упамћена и, у негативном контексту, обележити епоху коју тренутно сви пре(о)живљавамо. Јер се ради о термину који треба да сакрије бахатост и силеџијско понашање актуелне власти која би хтела да зајаши за врат овом народу и тамо где је тај народ није хтео. Чак и у оним градовима где у мају није ни било избора. А све уз оправдање да локалну власт треба "прекомпоновати" да што више личи на ону која је на републичком нивоу. Да би, како тумаче дежурни "преводиоци" имали "бољу комуникацију са републичким органима". Као да они у "републичким органима" говоре кинески! (Да је у питању руски то бих и могао да разумем, поготову након изјаве Председника свих грађана да "једино Србију више воли од Русуије"). Што ли онда потрошисмо силне паре на те локалне изборе? Довољно је било да одржимо само републичке, или још боље, само председничке изборе, па ко победи, његова странка нека влада свуда и на свим нивоима.
Овако, испада да управо они који живе у Београду, у коме су на власти демократе, социјалисти и пензионери, хоће нама, у Србији ван Београда, да наметну власт коју ни они сами немају!
Али, вратимо се на турбокованицу "прекомпоновање". Јер би било занимљиво чути како се зове онај ко се бави прекомпоновањем? Пошто нисам сасвим сигуран да ли и овде може да се употреби аналогија, те да, уколико је онај ко се бави компоновањем, композитор, онда је онај ко се бави "прекомпоновањем", прекомпозитор. А ако је то тако, ми у Србији имамо тројац који се тиме бави: Дачић-Вучић-Динкић ( удаљем тексту ДВД). И то тројац без кормилара, јер верујем у част и поштење Председника свих грађана, који је, ступајући на ту дужност, одступио од свих страначких дужности и обавеза. А вођење странке препустио једној трећини тројца ДВД. Ако изузмемо оне одборе СНС по Србији који су "од оца останули сину". И о којима, "у име оца и сина", бригу води лично наследник Председника свих грађана Србије.
Истини за вољу, ако је веровати медијима, турбокованица "прекомпоновање" најчешће се доводи у везу са актуелним министром војске и шефом свих служби у Србији, укључујући и СНС. Који је зарад "прекомпозиторског" рада био спреман и на нове изборе. Упркос чињеници да Д&Д, из тројца ДВД без кормилара, имају много више музичког искуства.

П.С.
Могуће је да сам ја, ипак, у заблуди. И да смо ми, у основи, музички образован народ. Или бар да нам је музика јако важна. Или је некад било тако. Будући да је народ на ту тему рекао и оно чувено: "Песма нас је одржала њојзи хвала", али и "Ко пева зло не мисли" (чему је књижевник Милован Витезовић додао: "а ко мисли није му до песме". Много пре но што се Председник свих грађана одлучио да запева на опроштајној вечери код руског амбасадора Конузина.

У Ж И Ч К А

Вероватно због пожара, који су почели баш некако у време када је министарка енергетике, развоја и заштите животе средине одлучила да спусти завесу на пројекат "Очистимо Србију", у време када су у Куршумлији новопечени локални властодршци, одлучили да (баш сада), очисте тај део Србије (уз помоћ кадрова опозиционих странака), јавност, готово да није ни приметила да су у овој земљи решена два велика проблема.

Кров над главом добила су два председника. И бивши и садашњи.
Тако је Председник свих грађана постао нови станар резиденцијалног објекта број 23, у Ужичкој улици, док ће у наредном периоду, нова адреса  Бившем председнику Србије, бити вила у Улици генерала Саве Грујића, такође на Дедињу. При томе, није без значаја да је Председник свих грађана, за разлику од свог претходника,  одлучио је да уместо две, користи само једну вилу, а Бивши председник да станарина за његову вилу, у износу од 4.000 евра, не падне на терет немоћне државе, већ његове странке.
Е сад, мало је нејасно шта ће се догодити са вилом коју користи Бивши председник, уколико се деси расплет који најављују неки медији? И да ли ће и у том случају Бивши председник користити вилу, или вила, пошто је плаћа странка, иде уз партијску функцију? Са друге стране, бивши другови Председника свих грађана одлучили су, поново, да покрену причу о легалности његове, тешком муком, стечене дипломе, најављујући и тужбу. Ако су бивши партијски другови садашњег Председника свих грађана у праву и ако се примене одредбе Закона, теоретски, могло би да се деси да, због тога, вила у Ужичкој број 23, ускоро остане без свог садашњег станара.
Но, за сада, нација може мирно да спава. Јер су и Бивши и Председник свих грађана на сигурном. Са "кровом над главом" очигледно је да су могли, лакше него раније да прихвате нове обавезе. Одмах након усељења, Бивши је, са више полета него икад, похрлио у Јужну Африку, на конгрес Социјалистичке Интернационале, а Председник свих грађана је, растерећен брига, могао да летује у једном од монденских турских летовалишта. Припремајући се за историјски састанак са највећим сином мајчице Русије, 11 септембра (што баш тада?), у летовалишту Сочију.
Тако се завршила агонија овог народа који је, у претходном периоду, био принуђен да, уз своје свакодневне бриге, мора да размишља и о томе где ће и на који начин наћи кров над главом Бивши и Председник свих грађана. Зато и не сумњам да је свима лакнуло када је Председник свих грађана, два месеца од званичног преузимања кормила Србије, "из безбедносних разлога", а у жељи да обезбеди миран сан својим дојучерашњим комшијама на Новом Београду, прихватио да дође на Дедиње. У Ужичку улицу. И поред тога што постоје и другачији примери. Тако је покојни Зоран Ђинђић, прихватио да се усели у вилу на Дедињу, тек крајем 2002. године, само неколико месеци пре но што је убијен на прагу Владе. За разлику од њега, Војислав Коштуница није напуштао свој стан ни у време када је био председник СРЈ, ни као председник Владе Србије. Свој стан није напуштао ни доскорашњи премијер Мирко Цветковић, а то није учинио ни бивши вицепремијер и садашњи премијер и министар полиције, Ивица Дачић, упркос претњама које је добијао. Стан није напустила ни бивша председница Скупштине, садашња министарка здравља, Славица Ђукић Дејановић, док су се бивша министарка правде Снежана Маловић и специјални тужилац Миљко Радосављевић уселили у државне објекте, тек после претњи нарко-мафије.
Но, по свему судећи, они нису имали "проблеме" које има Председник свих грађана Србије и његова супруга. Јер, према писању  новина стан на Новом Београду, у близини старог Меркатора, који има 156 квадрата и који је некадашњи лидер СНС купио у априлу 2010. године, за 390.000 евра, "Николићи су ставили на располагање деци и фамилији кад дођу у Београд". Заиста дирљиво. И баш нешто мислим како би било лепо да свако од нас има свог председника који ће му, по потреби, ставити стан на располагање, кад дође у Београд. Не због неког луксуза (јер у Србији ван Београда има све што и у престоници), већ кад дођу код лекара. Јер многи људи у Србији ван Београда, престоницу могу да виде на три начина: на фотографији, на телевизији, или кад дођу у неку здравствену установу. За скромне људе и то је довољно.

К А М П А Њ А

Већ сам раније изнео став да нову Владу не треба критиковати пре но што састави стотину дана. Али, из овога изузимам пропагандно деловање чланова Владе и њеног првог човека. Који се у многим ситуацијама још увек понашају као да су у кампањи. Предизборној. Заборављајући да су изабрани и да треба да раде нешто конкретно, са видљивим резултатима. А кад дође време за нове изборе, нека подилазе народу. При томе не мислим на податак да су се некадашњи пионири "црвено-црне коалиције" растрчали по белом свету како би нам обезбедили "боље сутра". Пошто нисам у томе препознао ништа ново, што они у својим најавама будућих корака, већ нису рекли. Тако да и нисам изненађен што је Дачић у Њујорку поновио да нећемо (никад) признати Косово (и Метохију), а Вучић је (како је то протумачио коментатор Лазански), од браће Руса тражио профактуру за нове авионе, хеликоптере... Истини за вољу, Вучић је говорио да је народ "гладан правде", а не наоружања. 
Но, било-како-било, у тренутном делању некада младих лавова наше политике, једино могу да препознам безуспешне покушаје имитације спољне политике највећег сина свих народа и народности, бивше нам државе. Као да је време стало. Али, само за нас. Јер, док други иду напред, ми тапкамо у месту. Толико добро да нам асфалт и бетон, за Илићеве и Мркоњићеве коридоре, нису потребни. Сопственим табанима правимо много бољу подлогу.

Елем, нормално би било да чланови сваке па и ове Владе, у својим изјавама и обећањима, треба  да задрже што више додирних тачака са реалним животом. У нашем случају, ствари су, по правилу, другачије.

Тако је министарка енергетике, развоја и животне средине, Зорана Михајловић, свом народу обећала јефтинију струју и током дана. Ова министарка која је до 2010. године била узданица Г17 плус, а данас улепшава највећу владајућу странку, већ се прославила веома храбром изјавим да струју треба куповати директно од произвођача. Без обзира да ли је то изводљиво и има ли упориште у стварном животу. Мада звучи веома лепо и прихватљиво, чини ми се да ћемо, кад зимус загуди, ако останемо без других енергената, поново посегнути за најнеекономичнијим - струјом. И то не питајући колико кошта. И одакле и од кога се купује.

По личном уверењу, ни иза једне од ових изјава не стоји нека озбиљнија анализа. У супротном, било би занимљиво видети из којих извора ће се надокнађивати разлика у цени те јефтиније дневне струје. Поготову ако се има у виду да су, свеукупно, цене струје у Србији далеко ниже од оних у окружењу. И да у великој мери, у дужем временском периоду, већ представљају неку врсту социјалног амортизера. А пошто је очигледно да ће се са том политиком наставити на дуге стазе, то значи да ће се наставити са урушавањем једног од најважнијих ресурса ове земље. За који многи већ предвиђају да ће доживети судбину НИС-а. Осим тога, у развијеним (да не кажем нормалним) државама, јефтинија струја се нуди грађанаству онда када је има на претек, без обзира на доба дана. И то се регулише даљински, притиском на дугме.

Али, ако је министарка већ морала нешто да обећа свом народу, могла је да каже да ће се обрачунати са крадљивцима струје, пошто би се, на тај начин,  уштедели милионски (у еврима) износи. А могла је да обећа и уклањање РТС намета са рачуна за струју. Уколико је то сад могуће, имајући у виду да је први човек РТС-а (чији је, остварени, животни сан да добро живи од новинарства), очигледно, добио подршку највеће владајуће странке. Без обзира што због тога, Председник свих грађана Србије, бележи једно од својих првих неиспуњених обећања.

Аутор другог примера популистичког и улизичког односа према бирачима (и оним који би то могли постати), је, тада кандидат а сада премијер, Ивица Дачић. Он је у свом експозеу народу обећао да ће Влада стварати услове за повратак људи у опустошена и напуштена села Србије ("не да тамо умиру, већ да тамо живе"). И тиме понудио прави пример за такозвана општа места у политичким обећањима. Која се дају из кабинета, неколико светлосних година удаљених од тих истих села и њихових (на прстима руку, пребројаних), житеља. А то је и прави пример отуђења наших политичких елита од сопственог народа. Да је другачије, сваки политичар (поготову премијер!), знао би да је "оживљавање" наших села, немогућа мисија у коју се не би упустио ни Том Круз, чак ни уз помоћ Брајана де Палме. Али, до тог сазнања не може се доћи током "нашминканих" посета, унапред и пажљиво бираних села које ће неки политичар посетити. Потребна је далеко опуштенија, али и културнија атмосфера од оне која је хит на youtube, а у којој су главни атери Председник свих грађана и тренутни министар саобраћаја.

Ни сам не знам због чега, али ово премијерско обећање подсетило ме на хајку која је деведесетих подигнута на Српски покрет обнове и његовог лидера Вука Драшковића, због заговарања "бесплатних сахрана" за оне грађане који ни за то нису имали пара. То је изазвало салве оптужби у стилу: "ти ћеш нас да сахрањујеш", "ти би да ми умремо" и слично. Тек касније, када је  то постао део наше стварности, многи су схватили шта је била порука. А после много година, за неке социјалне категорије, и сасвим прихватљив начин да се напусти овај свет.

У основи, ова Дачићева идеја о оживљавању села је добра. Само је треба мало кориговати. У смислу да не треба инсистирати на тези о животу на селу.  Нема потребе да се живи на селу. За почетак, било би довољно да се тамо умре. Или да онај ко умре, буде сахрањен на селу. Поготову ако је на селу рођен. (Можда би требало осмислити и неки закон који би регулисао ову област у смислу да свако ко је рођен на селу, тамо мора и да буде сахрањен). А разлога је много. Најпре, гробља у нашим градовима су толико пренатрпана да је тешко пронаћи ново гробно место. Осим тога, у већини градова она су на неадекватним локацијама. А да и не говоримо о ценама гробних парцела, и погребних услуга. 

На сеоским гробљима (поготову у напуштеним и десеткованим селима) има довољно места, а проширења постојећих су једноставна, будући да има толико много упарложеног земљишта. Гробна места на селима се могу обезбедити по багателним ценама, или потпуно бесплатно. А да и не говоримо о томе колико су сахране у тим селима скромније од оних у градовима.

Е сад, у перспективи, могло би, чак, да се размишља и о некој врсти оживљавања села. Ако за претпоставку узмемо податак да ће сродници оних који су сахрањени поштовати покојнике. У тој мери да ће пожелети да им одржавају гробна места и подижу споменике. То би изискивало и упошљавање неке радне снаге, али и оснивања низа услужних делатности које би биле од помоћи родбини у напуштеним селима. Можда би неки рођаци, због тога, пожелели и да обнове оронуле куће, јер би им тако било лакше да организују све оне обреде који подразумевају поштовање обичаја, након нечије смрти. Да и не говоримо о томе што би могло да се размишља и о развоју једне, специфичне, врсте погребног туризма. А то би, мора се признати, могла да буде покретачка и развојна шанса за многа, сада, напуштена села Србије.

Ко зна, можда неко и размисли о овоме.